Nova spoljna politika preduslov za promjenu Srbije

Prvi veliki test za novu vlast u Beogradu biće spoljna politika. Između ostalog i zato što će za promene na unutrašnjem planu - pravosuđe, policija, mediji, sprovođenje istraga za visoku korupciju, zloupotrebu položaja, trgovinu uticajem, obračun sa organizovanim kriminalom - biti potrebno mnogo više vremena, rada i truda, a tek će se čekati poduže na konkretne rezultate reformi i pravosudnih postupaka. Dovoljno je pogledati šta se dogodilo u Mađarskoj koja je bila u sličnoj situaciji kao Srbija.

Koliko je buduća vlast u Srbiji zaista spremna i rešena da realizuje predizborna obećanja o uspostavljanju pravne države, tržišne ekonomije i slobode medija znaće se po njenim opredeljenjima po pitanju evropskih integracija, odnosa sa Rusijom, Kinom i zemljama u okruženju koje su sve članice NATO-a ili imaju NATO snage na svojoj teritoriji.

Nije moguće uspostaviti pravnu državu, tržišnu ekonomiju i slobodu medija vodeći antievropsku, rusofilsku, sinofilsku politiku, šireći mržnju prema NATO-u, to jest komšijama koji okružuju Srbiju. Ko misli da je to moguće ili je naivan ili ima neku drugu agendu.

Drugim rečima, unutrašnje promene u Srbiji nabolje su moguće samo kao posledica njenog novog spoljnopolitičkog kursa, a to konkretno znači: slediti primer Crne Gore i prionuti na posao da se Srbija uvede u EU.

Nastavak vođenja spoljne politike na tzv. četiri stuba bi značio produžetak agonije Srbije, produbljivanje njene izolacije i sprečavanje unutrašnjih promena. Sve dok Moskva i Peking imaju uticaj u Beogradu svaki pokušaj uspostavljanja pravne države u Srbiji će biti miniran.

NEMA ZAOKRETA BEZ OTKLONA OD RUSIJE I KINE

Pravnu državu i funkcionalnu tržišnu ekonomiju nije moguće graditi sa Kinom kao glavnim ekonomskim partnerom, baš kao što nije izvodljivo imati slobodu medija i zaštitu ljudskih prava i sloboda sa Rusijom kao glavnim spoljnopolitičkim partnerom.

Podsetimo da je seme prošlonedeljne pobede niklo u bolu za 16 nastradalih ljudi u padu nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici i na talasu poruke da "korupcija ubija". Jedna od adresa za odgovornost širenja visoke korupcije u Srbiji i smrt ljudi u Novom Sadu je ista i koincidira sa jednim od dva glavna saveznika palog režima u Srbiji.

Dakle, ako nove vlasti žele da rasvetle do kraja ko je odgovoran za smrt 16 ljudi u Novom Sadu, da stanu na vrata visokoj korupciji, nužno će morati da se obračunaju sa međunarodnim sponzorom Vučićevog režima na Dalekom istoku. Bez nedvosmislenog zaokreta u politici prema Rusiji neće biti moguće očistiti policiju, bezbednosne službe i medije od ljudi koji žele da Srbija ostane ruska i kineska ispostava u Evropi.

Ovde treba naglasiti i da zadržavanje bliskih odnosa sa Kinom i Rusijom znači siguran povratak na vlast nekog novog Vučića ili Miloševića za par godina. Iskustvo sa Vojislavom Koštunicom i Borisom Tadićem i pogotovo sa saradnicima koje su oni birali trebalo bi da bude veliko upozorenje budućoj vlasti da shvati da sa ruskim i kineskim agentima i "korisnim idiotima" nije moguće praviti kompromise.

Za promenu spoljne politike Srbije biće potrebna velika hrabrost osoba - ako ih bude bilo - koje će tu odluku izneti i sprovesti. Vrlo je indikativno da su Vučić i njegovo najbliže okruženje neposredno posle priznavanja izbornog poraza izrazili zabrinutost zbog uvođenja sankcija Rusiji i zahlađivanja odnosa sa Kinom. Nije reč o nekoj velikoj rusofiliji ili sinofiliji Vučićevog režima već o prostoj činjenici da odvajanje Srbije od Rusije i Kine otežava u velikoj meri njegov povratak na vlast.

Dosadašnja spoljna politika na četiri stuba slikovito bi mogla da se opiše kao vožnja u kontrasmeru na auto-putu s ubeđenjem da svi ostali idu u pogrešnom smeru: zvanični Beograd već 20 godina vozi u suprotnom smeru u odnosu na sve svoje komšije, uveren da je u pravu, a da svi ostali greše. Četvorostubna politika Beograda je drugo ime za antievropsku politiku, baš kao što je Titova politika "nesvrstavanja", u suštini, bila antizapadna i najbolje se primila u Srbiji, što se moglo videti od Miloševića do Vučića.

Spoljna politika režima u Beogradu kreirala je ambijent za zaobilaženje Srbije, u političkom, ekonomskom, saobraćajnom, trgovinskom kontekstu. Dobrom delu srpske javnosti je promaklo da je Srbija u prethodnih deset godina zaobiđena u svim sektorima, od saobraćajnih koridora preko sedišta multilateralnih ili multinacionalnih organizacija i kompanija, do organizacije značajnijih političkih skupova.

VUČIĆ JE OD SRBIJE NAPRAVIO KINESKO I RUSKO SLIJEPO CRIJEVO

Slikovito rečeno, Srbija je sve više slepo crevo Evrope čak i u bukvalnom smislu: na istoku se uveliko radi na "Via Karpatiji" (od Baltičkog mora do Soluna), a na jugozapadu "Plavi koridor" (od Igumenice do Trsta). Jedini projekat međunarodnog karaktera koji prolazi kroz Srbiju je izgradnja koridora Solun - Budimpešta koji finansira i sprovodi Kina. U okviru tog projekta je rekonstruisana i Železnička stanica u Novom Sadu, uključujući i nadstrešnicu koja je pala.

Spoljna politika koju su forsirali Vojislav Koštunica i Tadićev ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, a nastavio Aleksandar Vučić, transformisala je Srbiju u faktor nestabilnosti u jugoistočnoj Evropi. Zvuči groteskno da je Vučić sebe predstavljao kao faktor stabilnosti insistirajući na politici konfrontacije sa svim okolnim državama i narodima.

Srbija jedina nije članica NATO-a - ne računajući BiH i Kosovo gde se nalaze NATO trupe - u jugoistočnoj Evropi i predstavlja sebe kao vernog saveznika Rusije i Kine u istorijskom periodu kada odnosi između EU i dve istočnjačke despotije idu ka sve otvorenijoj konfrontaciji, vojnoj sa Rusijom i trgovinsko-ekonomskoj sa Kinom.

Ne treba biti veliki ekspert za spoljnu politiku pa shvatiti razmere pogubnosti takve politike, kao i da dobri odnosi sa pojedinim evropskim zvaničnicima, bazirani na davanju koncesija ili sklapanju poslovnih aranžmana na štetu Srbije, služe samo za učvršćivanje lične pozicije, a ne ostvarivanje nacionalnih interesa.

Promena spoljne politike Srbije ne znači automatski da Beograd sutra uvede sve sankcije Moskvi ili da prekine trgovinske odnose sa Pekingom, ali predviđa usklađivanje sa pozicijama Evropske unije, pogotovo ako je namera novih vlasti da približe Srbiju članstvu u EU i da pokrenu pregovarački proces koji je u blokadi već pet godina.

Zvuče tragikomično upozorenja tribuna bivšeg režima da bi nova vlast uvođenjem sankcija Rusiji i uravnotežavanjem odnosa sa Kinom ugrozila ekonomiju Srbije, snabdevanje energentima i dovela u pitanje odnos Moskve i Pekinga prema jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova.

Mađarska i Slovačka, obe zemlje su uvele sankcije Rusiji, plaćaju neznatno veću cenu gasa od Srbije, dok se nafta odavno ne uvozi iz Rusije već u dobroj meri iz Kazahstana, Iraka, Azerbejdžana, Nigerije, Libije i transportuje se preko JANAF-a do rafinerije u Pančevu.

KOSOVO

I oko Kosova su kreirane brojne mistifikacije. Vučićev režim je ispunio sve što je od njega traženo po pitanju Kosova osim procesuiranja osoba koje su odgovorne za događaje u Banjskoj iz 2023. godine. Direktno priznavanje Kosova od strane Srbije nije nikada bio uslov za napredovanje Beograda u procesu evropskih integracija, već postepena normalizacija odnosa.

Imajući u vidu da pet članica EU ne priznaje Kosovo, priznanje Prištine ne može da bude uslov EU, ali pojedine države članice mogu, primera radi, da uslovljavaju Srbiju u završnici pregovora ili tokom ratifikacije. Ipak, vrlo raširen stav u EU je da bi tzv. sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa bio dovoljan, bez eksplicitnog priznanja Prištine od strane Beograda.

A što se tiče Rusije i Kine, oni ne priznaju Kosovo zbog svojih nacionalnih interesa, a ne zato što su na strani Srbije. Presedan Kosova može da bude veoma koristan za Moskvu i Peking, što se moglo videti u više situacija kada su Kremlj i Džongnanhaj koristili Kosovo za odbranu svojih pozicija ili narativa.

DRUGAČIJA SRBIJA

Izvan, kolokvijalno rečeno, Zapada ne postoji nijedna zemlja u kojoj funkcioniše pravna država, poštuju se prava i slobode čoveka, garantuje se sloboda medija i sloboda mišljenja. U prevodu, ako građani Srbije hoće takvu državu, onda moraju da se okrenu Zapadu i pre svega EU, jer istorija nas uči da istočnoevropske zemlje nisu u stanju da same, bez pomoći ili izvan EU, izgrade i očuvaju pravnu državu i demokratiju. Srbija nije izuzetak.

Konačno, jedina moguća drugačija i bolja Srbija je ona koja ide ka članstvu u EU, sve ostale su samo varijacija na istu temu sa drugim glumcima i više ili manje otužnim opravdanjima.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")