HIV može da se povuče u stanje mirovanja, a da pritom ne nestane iz organizma. Skriven u imunskim ćelijama, može da preživi lečenje i ponovo počne da se umnožava kada se terapija prekine.
Oglas
Zbog toga su istraživači počeli da ciljaju upravo mesta na kojima se virus skriva, koristeći eksperimentalno antitelo testirano na mladuncima majmuna, piše Science alert.
Kada je primenjeno samo jednom, uz ranu antivirusnu terapiju, pomoglo je da se spreči povratak virusa imunodeficijencije majmuna (SIV), srodnika HIV-a, mesecima nakon prekida terapije kod nekih životinja.
Kod jednog majmuna virus nije mogao da se otkrije u krvi tokom četiri godine praćenja.
Tim istraživača, među kojima su bili virusolog Džesi Dir i imunolog Denis Hartigan-O'Konor sa Univerziteta Kalifornije u Dejvisu, testirao je pristup za koji nije potrebno identifikovati svaku pojedinačnu zaraženu ćeliju.
U novoj studiji, objavljenoj u časopisu Nature Microbiology, istraživači su ciljali širu grupu ćelija koje na svojoj površini nose protein poznat kao receptor tipa 5 za C-C hemokine (CCR5).
HIV i SIV mogu da koriste CCR5 kako bi ušli u ćelije. Kada uđu, mogu da umetnu svoj genetski materijal u DNK ćelije i opstanu u organizmu.
Zaražene ćelije koje miruju i ne proizvode nove viruse čine takozvani latentni virusni rezervoar.
Antiretrovirusni lekovi, koji sprečavaju umnožavanje HIV-a, drže infekciju pod kontrolom, ali ne mogu da uklone virus iz ovih ćelija. Pošto ne proizvode virusne proteine koji bi ih učinili prepoznatljivim, ove ćelije je teško otkriti i pomoću imunskog sistema.
Eksperimentalno antitelo vezuje se i za CCR5 i za CD3, proteinski kompleks koji se nalazi na imunskim ćelijama poznatim kao T ćelije. Na taj način usmerava T ćelije da napadnu ćelije koje nose CCR5. Među metama su i ćelije u kojima bi virus mogao da se krije i one koje bi mogao da zarazi kasnije.
Značaj smanjivanja virusnih rezervoara pokazali su i retki slučajevi dugotrajne remisije HIV-a nakon transplantacije matičnih ćelija. Te transplantacije obavljene su radi lečenja raka. U novom eksperimentu istraživači su ispitivali da li antitelo može da pomogne u smanjivanju virusnog rezervoara.
Istraživači su izložili 25 novorođenih rezus makakija (Macaca mulatta) virusu SIV, pri čemu se zarazilo njih 20. Nedelju dana nakon infekcije, životinje su započele antiretrovirusnu terapiju.
Pre izlaganja virusu, životinje su nasumično raspoređene u tri grupe. Jedna grupa primala je samo lekove. Druga je, uz lekove, dobila i jednu dozu eksperimentalnog antitela koje cilja CCR5 i CD3. Treća grupa dobila je drugo antitelo, usmereno na površinski protein ćelija poznat kao CD4.
Terapija antitelima započeta je dva dana nakon uvođenja antivirusnih lekova. Lekovi su davani još 18 nedelja, a zatim su ukinuti kako bi se proverilo da li će se virus vratiti.
Kod svih životinja koje su primale samo lekove, virus se ponovo pojavio u krvi u roku od nedelju dana. U grupi koja je primila antitelo usmereno na CD4, kod šest od osam životinja virus se vratio u roku od sedam dana, dok je kod jedne ostao neotkriven do kraja praćenja.
Kod nekih životinja koje su primile antitelo usmereno na CCR5 i CD3, remisija je trajala znatno duže.
Kod četiri životinje u krvi nije bilo znakova virusa duže od tri meseca. Kod dve se virus vratio nakon 97, odnosno 173 dana. Kod treće nije došlo do povratka virusa pre završetka praćenja, koje je trajalo oko 29 nedelja. Kod životinje koja je najduže praćena, taj period dostigao je četiri godine.
Ovakvo dugotrajno odsustvo virusa koji se može otkriti nakon prekida terapije opisuje se kao remisija. Međutim, to samo po sebi ne dokazuje da je infekcija u potpunosti uklonjena.
Tim je sproveo dodatna ispitivanja kod tri životinje kod kojih je remisija dugo trajala. Dve su primile antitelo usmereno na CCR5 i CD3, dok je treća dobila antitelo koje cilja CD4.
Najpre su istraživači privremeno smanjili broj CD8 T ćelija, koje mogu da pomognu u kontroli virusnih infekcija. Ako su te ćelije suzbijale infekciju koja je i dalje prisutna, slabljenje te odbrane moglo bi da omogući virusu da se ponovo umnožava. Međutim, do povratka virusa nije došlo.
Analizom tkiva ovih životinja nije pronađen virusni genetski materijal. Ni pokušaji da se iz ćelija njihovih limfnih čvorova izdvoji zarazan virus nisu bili uspešni. Zajedno, ovi nalazi ukazuju na značajno smanjenje virusnog rezervoara.
Ipak, jedan uzorak majmuna koji je praćen četiri godine pokazao je veoma slab signal koji bi mogao da ukazuje na prisustvo virusne RNK. Istraživači nisu mogli sa sigurnošću da isključe mogućnost kontaminacije. Nisu pronašli prateću virusnu DNK niti je došlo do ponovne pojave virusa u krvi.
Studija je bila malog obima, a lečenje je započeto ubrzo nakon infekcije. Istraživači su izabrali mladunce majmuna delom zato što njihov imunski sistem može brzo da obnavlja imunske ćelije. Zbog toga nije poznato da li bi ovaj pristup imao slične rezultate kod odraslih jedinki ili kod dugotrajnih infekcija.
Antitelo takođe cilja i nezaražene imunske ćelije. Životinje su uglavnom dobro podnele terapiju, a blage reakcije povukle su se u roku od nekoliko sati. Ipak, istraživači moraju da ispitaju da li ovaj pristup utiče na odbranu organizma od drugih infekcija.
„Naša studija pokazuje da bi ciljanje ćelija koje izražavaju CCR5, uz pomoć imunskog sistema domaćina, moglo da bude iznenađujuće efikasan put ka izlečenju HIV-a, barem kod odojčadi koja mogu da se leče ubrzo nakon infekcije“, zaključili su autori studije.
Ovaj pristup još nije testiran na ljudima, pa istraživači tek treba da utvrde njegovu efikasnost i bezbednost kod ljudi.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Microbiology.
Teme